Aнаста

Малчице се одморивши, Анаста стаде на камен, изнова упери поглед на ледену масу, испунившу пространство пред њом, колико је могао да обухвати њен поглед, и изговори тихо, али чврсто:

- Ја сам човек! Моја мисао је моћна. Усмерићу своју мисао против тебе, леднику. Мораш да се зауставиш и отпузиш натраг. Тако ти заповедам својом мишљу.

Доле је опет затутњало праштање и лед се још мало приближио брду. Жестина леденог ветра је пљуснула девојчицу у груди, као да настоји да је обори с ногу.

- Назад, наређујем ти, леду! Назад! – И изнова ломљава, поново ледник кидише на малену девојчицу.

Анаста је неко време ћутке посматрала примичући ледник и неочекивано се осмехнула.

- Схватила сам. Ти се напајаш мојом мишљу, леднику. Појмила сам. Више те неће бити.

Анаста окрете леђа леднику, седе на дебло дрвета и поче да посматра своју још зелену долину. Али, није усахле од мраза цвеће и траве видела Анаста, већ је замишљала како се успламтелим бојама расцветавају лугови, како се појављују на дрвећу снежно бели и розикасти цветови, како певају птице и зричу у трави зрикавци. Како се прадекица Вуд враћа у долину, а за њим се враћа цео род. А Анаста му босим ножицама по трави хита у сусрет. Све брже, брже…

Непрестано се убрзавала мисао Анастина. Успевала је! У једном трену је милијарде травчица обасула миловањем. И сваку понаособ, од коренчића до стабљикице, узмогла је да замисли. Да упути свакој зрачак сунашца је успела. Росом да напоји, капљицом кише, и ветрићем да их помилује.

Анаста је тонула у сан на камењу поред стабла обореног дрвета. У леђа јој је дувао ледени ветар. Али, и у тонућој у сан девојчици, творила је, све више се убрзавајући, мисао.

Стреловите муње мисли су дотакле све што постоји у пространству. Пробудило се све постојеће. И ново се у пространству родило.  Као да се из сна пренула Домовина Анастина цела. Мисао је настављала да дела и када је уснула на хиљаде година малена девојчица Анаста.

Њена мисао – величанствена енергија људска – лебдела је над долином, милујући бубице, травке, Маче и мамута Дана.

Ледене санте су подрхтавале, праштале, али се ни за милиметар више нису могле померити напред. Топиле су се. Бујице отопљене воде су заобилазиле долину, изливајући се у реке и језера.

Ледник се топио, немајући више снаге да обузда људску мисао, најмоћнију енергију васељенску.

Перейти к другим изданиям этой книги

Оглавление