Нова цивилизација, 1. део

…Тад је угледао: издалека по алеји трчи њему у сусрет мали дечкић. Сунце му је сијајући с леђа стварало ореол, и чинило се да по алеји у сусрет њему трчи малени анђео.

Следећег трена му је синуло: у сусрет му трчи његов малени син. Дечак је трчао из све снаге. Виктор са радосним предосећајем чучну, рашири за загрљај широко руке, те је и његов синчић раширио у трку за загрљај рукице. Одједном малишан, не дотрчавши до Виктора, на око три метра од њега стаде. Осмех је нестао са дечијег лишца, и озбиљан поглед детињих окица изазва код Виктора појачано лупање срца.

- Ма, дођи код мене! Дођи да те загрлим, сине.

Тужно се осмехнувши, малишан одговори:

- Нећеш моћи то да урадиш, тата.

- Зашто? – запањи се Виктор.

- Зато – жалосним гласом одговори малишан. – Зато, тата, нећеш моћи да ме загрлиш, јер је немогуће загрлити своје нерођено дете. Јер, ниси ме родио, тата.

- Онда, приђи ти мени и загрли ме, сине. Приђи.

- Немогуће је загрлити оца који те није родио.

Малишан је покушао да се осмехне кроз сузе, а по руменом обрашчићу лагано се сливала сузица. Потом се малишан окрете и оборене главице полако крете по алеји.

…- Не одлази! Куда ћеш, сине?

Малишан се окрете и он угледа другу сливајућу сузицу.

- Одлазим у ништавило, тата. У ништавну бесконачност. – Малишан се сав скврчи, поћута, а онда додаде: – Жалостан сам, тата, што не родивши се, нећу узмоћи да те оваплотим изнова кроз себе.

Спуштене главице, малени анђео се удаљавао од њега, те ускоро ишчезе, као да је нестао у зрацима сунашца…

…- Бог је створио човека бесмртним, и само три услова за то треба испунити.

Прво: створити пространство живо које би привлачило к себи човека, и коме би човек тежио.

Друго: на Земљи мора да живи бар један човек, са добротом и Љубављу мислећи о теби.

Треће: никада не дозволити себи мисао о томе да те смрт може задесити, и то је изузетно важно. Ако чак и човеку који тоне у сан сугеришу да умире и он сам поверује у то, онда ће и умрети, својој мисли се покоравајући. Али ако чак и старији човек, по земаљском поимању, истроши своје тело и лежи на самртној постељи, а не мисли о смрти већ замишља живот свој у њиме створеном живом пространству, родиће се изнова – такав је закон Васељене. Она не може да допусти да умре мисао која је стварала живот.

…Имање ко буде са Љубављу стварао, оваплоћиваће се изнова и изнова.

…- Нова цивилизација, Владимире, одликује се новом свешћу, новим осећањем околног света. Тај величанствени почетак, зачет у данашњем човеку, невидљив је обичном чулу вида, док се не измени изглед целе планете – што назива се „Земља“. Утицаће на живот Васељене целе.

Перейти к другим изданиям этой книги

Оглавление