Завичајна књига

…Личио је на Анастасију, можда, малчице на мене, али се то не може одмах установити...

- Здравља светлим мислима твојим, мој тата.

- Да, и теби, свакако, здравља – одговорих.

- Опрости ми, тата.

- Шта да ти опростим?

- Што сам прекинуо размишљања твоја важна. Испрва сам подаље од тебе стајао, не ометајући те, а онда сам да приђем и будем поред тебе пожелео...

- Па, како иду послови твоји?

… По његовом погледу се осећало: напреже се не знајући како да одговори на моје просто питање. Потом ипак проговори:

- Ја, тата, не могу да одговорим на твоје питање. Не знам, како иду послови. Овде, тата, живот иде. Он је леп – живот.

…- Увек са радошћу слушам, када мама говори. И деке када говоре, мени је занимљиво да их слушам. И ја њима причам, а они ме слушају. А мама Анастасија сматра да превише причам, да морам више да размишљам, тако каже мама Анастасија. Али, ја хитро мислим и желим да говорим на разне начине.

- Како то, на разне начине?

- Као деке, речи да распоређујем једну за другом, као мама, као ти, тата.

…- Мама ми је показала. Твојим речима када мама почиње да говори, мени врло занимљиво бива.

…- А ко би желео да будеш?

Он изнова није разумео то најобичније питање, које не једном одрасли постављају деци, те одговори после краће паузе:

- Али, ја већ јесам, тата...

…- Да. Теби је тешко. Мама жели да ти лакше буде. Да предахнеш у људским условима, али ти одлазиш онамо где врло тешко живе многи људи. Зато одлазиш, да би и тамо било добро. Било ми је веома тужно када сам сазнао да постоје људи који немају своју пољаницу, и да их стално плаше, терајући их да живе не онако како би сами желели…

…- Мама Анастасија ми је појаснила, како си је ти јако заволео, али Љубав своју ниси препознао. Ипак си, без обзира на непрепознату Љубав своју, по повратку онамо где тешко живе људи, почео да радиш онако како те је молила мама... Осећали су: књиге овакве ти помаже да пишеш, још непрепозната с твоје стране, енергија Љубави. И ја сам се родио зато што си жарко желео да ме видиш, а и Љубав је желела. Ти си, тата, писао књиге, зато што си свет добар желео да припремиш до мог рођења. Малчице ниси успео да га припремиш, кад сам се родио. Зато што је свет велик јако. Мама Анастасија је рекла да достојним треба да будем и тебе и света. Треба да порастем и спознам све.

…Када сам долазио код вас у тајгу, још си сасвим мален био. Увек сам желео да те загрлим, стегнем. Али је Анастасија говорила: »Не сме се чак ни миловањима мисао дететова прекидати. Мисаони процес дететов је – веома важан процес«...

- А сада, тата, више не желиш да ме загрлиш?

- Желим, али не могу, све се у глави некако измешало од тих система васпитања.

- А, да ли онда могу ја то да учиним, да те загрлим, тата? Јер, наше мисли су сад исте.

- Ти? И ти такође желиш да ме загрлиш?

- Да, тата.

Коракнуо је ка мени. Спустио сам се на колена и потом некако лагано сео на земљу. Он ме је једном руком чврсто стегао око врата и привио главицу на моје раме. Осетио сам откуцаје његовог срца. А моје је почело да лупа прво убрзано, па онда на прескок. Отежано сам дисао. Вероватно после неколико секунди или минута, срце, које је ударало на прескок, одједном поче да уједначава свој ритам, као да се усклађује са откуцајима другог срца. Врло лако ми је постало да дишем. Наступило је такво стање да… Пожелео сам да изговорим или вриснем: »Како је савршено све уоколо! Како је прекрасан живот човеков! Хвала ономе, ко је изнедрио овај свет!«

Перейти к другим изданиям этой книги

Оглавление