Стварање

… Љубави и Бога дијалог опроштајни, објавио је почетак све земаљске Љубави.

- Мој Боже – Творца је Љубав призивала – Када одем, сам, невидљив, занавек, на свим животним плановима постојања, невидљив ћеш бити.

- Мој син и кћи моја нека блистају одсад па занавек, на јави, праведно је.

…- У дану наступајућем, узнећу се са праскозорјем. Творевинама свим, без искључења, зрак Сунца ће милујући их на Земљи помоћи, да схвате кћери и синови моји, да свако може сам, Душом својом, са Душом разговарати мојом.

…- Мој Боже – сјај Љубави је шаптао – зашто? Одгонетке нема у мени. Зашто? Чак ни искрицу једну моју поред себе ниси задржао?

Говором Љубави, из таме васељенске, већ невидљив никоме, још несхваћен ни од кога, Бог је одговорио. Његове речи Божанске одјекнуше:

- Себи оставити, значи недовршеност – кћерима и синовима мојим…

…- Пожури, Љубави моја, пожури, без промишљања. Пожури са последњом искрицом својом и пригрли све будуће моје синове и кћери.

Људе Земље је васељенска енергија Љубави обујмила. Сва, до последње искрице. Све је било у њој. Сред Васељене бескрајне, на свим живим плановима постојања истовремено, постао је човек од свих битности силнији.

… Ваздуха накупивши више у грудима, колико год је имао снаге, крикнуо је Адам. Његов крик је био особит, а не животињски, најнежнијим тоновима испуњен. Утихнуло је све уоколо. Слушала је Васељена по први пут, како ликујући, стојећи на Земљи, пева човек! Певао је човек! Све што је раније у галаксијама одјекивало, утихунло је. Певао је човек! Слушајући среће песму, цео свет васељенски је спознао: нема ни у једној галаксији струне кадре да лепши тон испусти, од звука песме људске Душе!

Перейти к другим изданиям этой книги

Оглавление